Telefon je zazvonio u 9:37 dok sam sipao žitarice u zdjelu.
– Dobro jutro, dostava za Gospodina Petra Kovalskog, komoda, broj narudžbe… – glas je bio pristojan, umoran, kao da je to rekao dvadeseti put u danu. – Nalazimo se na adresi 14B, ali gospodin Petar ne odgovara. Možete li potvrditi isporuku kao rezervni kontakt?
– Koja komoda? – iznenadila sam se trljajući ruke o Hlače. – Nismo ništa naručili.
Po drugiej stronie zapadła pauza przewracająca kartki. – Zamówienie z dopiskiem “piątek po 10:00”, komoda dębowa “Loft 160”, w środku instrukcja i zestaw montażowy, płatność opłacona online. Odbiorca: Piotr Kowalski, numer telefonu… – podyktował mój numer męża – …a adres… – i to był moment, kiedy łyżka wypadła mi z ręki. To nie był nasz adres. Dwa dzielnice dalej, nowy kompleks “Przystań”.
– To nie u nas – powiedziałam zbyt szybko. – Proszę zadzwonić do pana Piotra. – Rozłączyłam się, ale ręce miałam lodowate. Zanim telefon zdążył wrócić do stanu spoczynku, zadzwonił ponownie. Ten sam numer.
– Przepraszam, pani numer widnieje jako kontakt zapasowy. Pan Piotr nie odbiera. Muszę potwierdzić dostawę, jesteśmy pod adresem. Wejść?
W tym “wejść?” było coś, co przecięło mnie jak cienki nóż. – Proszę wejść – odpowiedziałam, jakby to ode mnie zależało, czy ta komoda pojawi się na świecie. – I… proszę poprosić o potwierdzenie nazwiska osoby, która odbiera.
Odłożyłam telefon i przez chwilę stałam w miejscu, jak człowiek, któremu zabrano grawitację. “Komoda Loft 160” – to brzmiało zbyt konkretnie, żeby pomylić mieszkania. Otworzyłam laptopa. Wpisałam w pasek “Przystań”.
Zdjęcia: beton, szkło, tarasy, kąciki “dla jogi”, ściany w kolorze, który mój mąż zawsze nazywał “zbyt modnym”. Numer budynku z telefonicznego zgłoszenia pasował do klatki z widokiem na rzekę, tej samej, o której mówił czasem w piątki: “idę z chłopakami pobiegać nad wodę, wrócę później”.
O dziesiątej czterdzieści pięć mój telefon zawibrował jeszcze raz. SMS od nieznanego numeru: “Dostawa zrealizowana, odbiór: Anita S.”. Zdjęcie dołączone: otwarte drzwi, złamana w pół folia bąbelkowa, fragment holu – jasne deski, kwiat w wielkiej donicy, ściana w kolorze “zbyt modnym”. Na pierwszym planie paczka z naklejką: “dla P.”.
Nie pamiętam, kiedy ostatnio tak szybko ubrałam płaszcz. Wzięłam klucze, włożyłam buty, wsunęłam do torebki telefon i pojechałam. Tramwajem. Nie po to, żeby robić sceny. Po to, żeby zobaczyć, jak wygląda mój “piątek”.
“Marina” je mirisala na novost, kavu iz jednokatnog kafića i malo parfema koje nisam poznavao. U predvorju je sjedio vratar s tabletom. – Dobro jutro, kome? pitao je pristojno. – Gospođi Aniti S., odgovorila sam tonom pretvarajući se da sam sigurna. – O isporuci komode. – Oklijevao je samo sekundu. – Treći kat, – gospođa Anita zatražila je da se javi Kurir, ali… – podigao je obrve. – Vi ste iz tvrtke? – I ja sam se ljubazno nasmiješila. – U redu. Iz tvrtke.
Dizalo me nosilo polako, bez glazbe. U ogledalu sam vidio svoje lice-pet godina starije za pet minuta. Vrata su se lagano otvorila. Treći kat. S desne strane je mat ploča: “3 inča”. Vrata su odškrinuta, kartonske kutije naslonjene na zid. Čula sam glasove. Žensko, smije se, a muško je moje. To je od “vratit ću se uskoro”,” doći ću kasnije”,”petice su najteže”.
Nisam ušla. Zaustavio sam se na kraju hodnika, kraj prozora. Kroz pukotinu na vratima vidio sam unutrašnjost: radnu ploču prekrivenu montažnim papirom, šalice koje nikada ne bi odabrao za naš dom, uokvireni plakat s naslovom izložbe na koju nije želio ići sa mnom jer “gužve, Žao mi je subote”. Zajedno su stavili ladice u komodu, stisnuli drvene tračnice. Još jedan centimetar, rekla je. – Drži, P., – čuo sam svoje ime, skraćeno u tuđim ustima. Vidjela sam njegovu ruku na ladici. Isti onaj koji je kod kuće odavno previše umoran da bi izvadio tanjure iz perilice posuđa.
Imao sam dva izlaza: prijaviti i predati ih je svijet (moj već su predale) ili izaći baš tiho, kao što sam došao. Izabrao sam treći. Slikala sam pločici s brojem i spustila dolje. Sjeo sam u kafić na uglu. Ja sam naručila čaj s долькой naranče i otvorila napomene u telefonu. Napisala Sam: “Pet. Komoda. Anita. Adresa.”Ja sam dodao:”Do jučer возвращений neće biti”.
Navečer se vratio ranije nego inače. Ušao je mirno, kao da se ništa nije dogodilo, s ključevima u ruci i istim poluosmijehom koji mu je godinama bio štit. Stavio je torbu uza zid i odmah krenuo prema kuhinji. Mirisao je na juhu koju sam upravo zagrijavao-kao i svaki uobičajeni petak. Ali ovaj petak više nije bio običan.
– Miriše kao prije-bacio je, kao da se pokušava uhvatiti za nešto poznato.
– Stvarno? polako sam se okrenula prema njemu. – Jer danas mi sve miriše drugačije.
Upitno je pogledao. A onda sam na stol stavio telefon s otvorenom fotografijom komode, dostave i adrese. Je li Kurir pogriješio? – pitao sam mirno, gotovo šapatom.
Odmah je problijedio. Sjeo je teško, kao da je netko izvukao stolicu ispod nogu. Više nije bilo mjesta za izgovore. Sve je visjelo u zraku između nas-adresa, ime nepoznate žene i mjeseci njegovih “petka”.
– Nisam planirao… – počeo je.
– To je samo po sebi, zar ne? – sam sam naručio komodu, sam upisao adresu, a petice su sami ukrali?
Dugo je šutio. Gledao me, ali kao da me nije vidio — kao da pokušava vratiti vrijeme.
To nije bila samo izdaja, rekla sam napokon. – Bio je to drugi život pored mog. Korak po korak, namještaj po namještaj. I znaš što je najgore? Nije da si me izdao. Samo petkom, nisi me ni primijetio.
Prišao je bliže, kao da me želi uhvatiti za ruku, ali se povukao. Ne želim to završiti, rekao je. – Pogriješio sam. Želim to popraviti.
– Ne znam može li se to popraviti-odgovorio sam. “Ali znam da se nećemo pretvarati da je to bio samo “petak”.
Stajao je preda mnom bez maske koju je nosio toliko mjeseci. Gledali smo se u oči poput dvoje ljudi koji dobro poznaju svaku gestu, a opet odjednom postaju stranci jedni drugima. U zraku je visjelo pitanje koje nitko od nas nije izgovorio naglas: “pa što sad?”.
Prišao je bliže. – Mogu li ostati? pitao je tiho, kao da nije siguran u svoje pravo na te riječi..
Neko vrijeme nisam odgovorila. U glavi su mi se pomicale sve petice, nevine i one koje više nikada neće biti takve. Svi trenuci u kojima sam vjerovala da mi se vraća, a on se vraća na drugo mjesto.
– Možeš, – napokon sam rekao. – Ali ne kao čovjek koji se vraća u stari život. Jer tog života više nema.
Nije odgovorio. Skinuo je kaput, objesio ga na vješalicu — istim pokretom kao i uvijek, a opet na drugačiji način. Sjeo je preko puta mene kao da smo se prvi put sreli.
Nije bilo suza, nije bilo deklaracije. Bila je tišina, gusta i nesigurna, ali stvarna. A možda se upravo u toj tišini skrivalo pitanje koje ćemo Si kasnije morati postaviti: možemo li početi ispočetka ili jednostavno produžiti ono što je već gotovo.
