Mama, znači li to da idemo kući? – kroz jecaje je upitao dječak.
Elena Nemo stajala je na pragu, ruke su joj visjele uz tijelo, a srce joj je kucalo kao ludo. Pogled joj je lutao po sobi-na tanjurima na stolu, na igračkama u kutu, na nepoznatim stvarima razbacanim po kući kao da pripadaju njoj. Kao da nikad nije postojala.
– Da, ideš kući, rekla je tiho, ali odlučno. – Danas.
Biljana je otvorila usta kao da želi nešto da kaže, ali ih je odmah zatvorila. Muž joj je spustio pogled i počeo skupljati tanjire sa stola.
— Jelena… molim te… — pokušala je Biljana još jednom.
— Ne! — prekinula ju je Jelena. — Ne moli me. Niste imali pravo. Niste ni pokušali da me pronađete, da pitate… Samo ste došli i uselili se kao lopovi!
Devojčica na Biljaninom krilu počela je tiho jecati. Biljana ju je nežno ljuljala i šaputala nešto umirujuće.
Jelena se okrenula i izašla iz kuće bez reči. Vazduh napolju bio je gust od mirisa letnje večeri i svežine posle kiše. Stajala je na tremu nekoliko sekundi, pokušavajući da smiri disanje.
Iza njenih leđa čulo se komešanje — šuštanje torbi, tihi glasovi dece i uzdasi odraslih koji su žurno pakovali stvari koje nikada nisu ni smeli doneti ovde.
Jelena nije gledala kako odlaze. Samo je sedela na stepenicama ispred kuće svog oca u Surčinu, gledajući kako svetla automobila nestaju niz put obasjan mesečinom.
U njenoj glavi odzvanjale su reči: „Moj dom.“ I prvi put posle mnogo meseci to zaista jeste ponovo bio njen dom.
