Bio je to važan dan – godišnjica braka, a na proslavu smo pozvali rodbinu i prijatelje. Otrčao sam od kuhinje do trpezarije, pobrinuo se da svi imaju hranu i piće, Hteo sam da sve bude savršeno.
Ali čim su gosti seli, moja svekrva je ušla u sobu. Po izrazu njenog lica odmah sam znala da nije dobre volje.Pogledala je sto, namrštila se i rekla glasno, bez imalo ustručavanja:„Ovo je tvoja dobrodošlica? Ovo zoveš proslavom? Pogledaj kako si užasno postavila sto!“
Gosti su se pogledali, a teška tišina je ispunila prostoriju. Pokušala sam da se nasmešim, da se nekako opravdam, ali ona je vikala sve glasnije:„Zaslužuje li moj sin ovo? Kakva si ti domaćica? Sramotiš me pred svima!“Gutala sam suze, ali srce mi je pucalo. I onda, dok je besnela, svekrva je podigla ruku – svi su uzdahnuli, šokirani.
Stajala sam pred njom, ponižena pred svima. Oči su mi se napunile suzama, a ja sam rukama pokrila lice da ne zaplačem.I baš u tom trenutku, pred svim gostima, uradila sam nešto što nikada neću zažaliti.
Spustila sam ruke s lica i podigla glavu. Suze su mi još uvek klizile niz obraze, ali glas mi je bio jasan. „Dosta!“ rekla sam glasno, tako da su svi u prostoriji zanemeli.Svekrva se trznula, kao da nije verovala da sam joj se usudila suprotstaviti. „Kako se usuđuješ da mi se obraćaš tim tonom?“ pitala je.
„Usudim se jer je ovo moja kuća, moj brak i moj život,“ odgovorila sam. „Možete da kritikujete, ali ne možete da me ponižavate pred mojim gostima.“Gosti su gledali u mene širom otvorenih očiju. Moj muž je ustao sa stolice, zbunjen i zatečen. „Mama, dosta je,“ rekao je mirno, ali odlučno. „Ovo nije način.“
Svekrva je stajala, ruka joj je još uvek bila podignuta, ali je polako spustila. Njeno lice bilo je crveno, ali sada više od stida nego od besa.„Nisam želela da te povredim,“ rekla je tiše. „Samo… mislila sam da…“
„Mislili ste da možete da vičete i naređujete kao nekada,“ prekinula sam je. „Ali ja nisam devojčica koju ste upoznali pre deset godina. Ja sam žena, majka i domaćica koja se trudi. Neću dozvoliti da me neko ponižava pred mojim detetom i prijateljima.“
U sobi je i dalje vladala tišina, ali ona više nije bila neprijatna – bila je to tišina poštovanja. Gosti su klimali glavama, a neko je tiho rekao: „Bravo.“Moj muž je prišao i stavio mi ruku na rame. „Ponosan sam na tebe,“ šapnuo je. „Trebao sam to odavno da kažem i sam.“
Svekrva je sela na stolicu i spustila pogled. „Možda sam bila prestroga,“ priznala je. „Navikla sam da sve bude po mom.“„Možemo da razgovaramo,“ rekla sam, sada mirnije. „Ali ne ovako. Ne pred svima. Želim da se slažemo – zbog tvoje unuke i zbog našeg mira.“
Nakon nekoliko trenutaka tišine, svekrva je ustala i prišla mi. „Izvini,“ rekla je, ovaj put iskreno. „Nisam želela da ti upropastim dan.“Zagrlile smo se, možda pomalo nesigurno, ali iskreno. Napetost u prostoriji je nestala i gosti su počeli da razgovaraju, a neko je otvorio šampanjac.
Te večeri, dok su svi odlazili, prišla mi je jedna od tetki i šapnula: „Nikada te nisam videla ovako hrabru. Ponosna sam na tebe.“Shvatila sam da sam konačno postavila granicu – i da je to bio trenutak kada sam zaista postala domaćica svoje kuće, ali i žena koja zna svoju vrednost.
