Ivan je ustajao, kao i obično, u pola pet ujutro, muzio kravu, hranio koze i kokoši te se vraćao kući pripremiti doručak dok su djeca još spavala. Kad iza zida spavaju troje djece, nemaš pravo na očaj, pogrešne odluke ili suvišne emocije. A emocije… svakodnevni život i niz identičnih dana ih isključuju.
– Djeco, doručak je gotov. Vi jedite, ja ću se brzo vratiti – rekao je Ivan i otrčao na drugi kraj sela kod prijatelja Sergeja.
Posla u selu bilo je malo, a svi su željeli zaraditi. Ivan je prihvaćao svaki posao koji mu je bio ponuđen.
– Tata, sanjala sam mamu noćas – rekla je najmlađa dok je Ivan obuvao tenisice – Bila je kao prava.
– Završit ćemo za pet-deset minuta – rekao je Sergej kad ga je vidio.
– Da, danas moram odvesti najmlađu kod bake, a starije u školu. Moram sve stići – rekao je Ivan.
– Pošalji starije kod mene, ja ću ih s mojima odvesti u školu, a ti idi mirno kod bake – rekao je Sergej.
– Evo, Ivane – Sergejeva supruga prišla im je – Donijela sam vam pogačice. Moji ih vole, mislim da će se i tvojima svidjeti.
Ivan je uzeo pogačice, zahvalio i potrčao kući.
– Dobar je čovjek. Ne treba ga žaliti, nego uzeti za primjer. Sam s troje djece… ja bih zavijao od tuge da tebe nemam u životu. Ne mogu ni zamisliti kako sve stiže… još i s majkom. I nju se može razumjeti. Stariji ljudi često su vezani za svoj dom, teško im je kasnije… Znaš, radio sam puno pogrešnih stvari u životu, ali Ivan… on mi je otvorio oči i pokazao prava bogatstva života.
– Tata, hoćeš li mi kupiti zeku? – zamolila je najmlađa kad je ugledala oca – Ali pravog, ne igračku, igračka se ne može hraniti…
– Zeku? Pa on treba trčati po šumi, što će mu naš dom?
– A zeca?
– O zečiću možemo razmisliti – Ivanove najmlađe kćeri, oči nalik na oči njezine majke, odmah su ga razoružale.
– Tata, super! – djevojčica je zagrlila oca – Sivoga! Daj sivoga!
Dok su stariji bili u školi, Ivan je odvezao najmlađu kod bake, a zatim otišao na još jednu nadnicu. Imao je sreće toga dana. Zaradio je 2000 grivni, otišao na tržnicu i kupio namirnice za nekoliko dana.
Dok je izlazio iz tržnice, ugledao je prodavača cipela na ulazu.
– Vidim da su tvoje tenisice na izdisaju. Uzmi ove, koštaju 600 grivni, ali tebi ih dam za 500 – rekao je prodavač.
Dok je Ivan zbunjeno gledao svoje poderane tenisice, a zatim tisuću grivni u džepu, čuo je glas žene pored sebe:
– Zečići! Kupite zečiće, jeftino!
– Imate sivoga? – odmah je pitao.
– Imam, ali je slab. Dat ću ga za 400 umjesto za 550.
– Oprosti, čovječe – rekao je prodavaču cipela – Obećao sam kćeri.
Toga dana Ivan je imao posebnu sreću. Dobro je zaradio, kupio zečića kćeri, osigurao dovoljno hrane za barem tjedan dana, a najvažnije iznenađenje čekalo ga je kod kuće – njegova majka odlučila je preseliti se k njemu. Znala je da mu je teško samome.
