Vraćao sam se kući nakon posla i sasvim slučajno susreo Olenu. Izlazili smo u mladosti, ali smo se razišli zbog neke gluposti. Ona je stalno pokušavala raščistiti naš odnos, ja problema nisam vidio, ali njoj nešto nije odgovaralo. I eto, nakon gotovo osam godina, ponovno smo se sreli. Izgledala je fantastično, a ja više nisam bio jučerašnji student već zaposlenik velike tvrtke.
Odlučili smo provesti vrijeme kao u dobra stara vremena. Izašli smo iz autobusa i uputili se prema baru.
Poslije sam je otpratio do kuće, a ona me razigrano pozvala na kavu. Nisam odbio. Kod nje smo popili sve što smo mogli. Noć je prošla bez sna – dugo se nisam tako zabavio.
Ali ujutro mi je pokazala vrata:
– Ajde, idi. Mama mi se vraća s posla za sat vremena, što da joj kažem?
Srećom, stigao sam barem istuširati se. Brzo sam izašao iz kuće. Bilo je tek šest sati ujutro, a posao mi počinje u osam, pa nije imalo smisla vraćati se kući.
Odlučio sam otići u ured jer pored šefovog ureda ima mali kauč na kojem mogu leći do početka radnog dana. Posudio sam od kolege mali pokrivač, skinuo hlače da ih ne zgužvam i legao spavati.
Probudih se vrlo odmoran, čak i otriježnjen. Pogledam na sat, a ono – podne. Svi kolege tiho hodaju po uredu. Upitao sam što se dogodilo.
– Šef je rekao da si radio cijelu noć, pa smo odlučili da ti ne smetamo. Ipak, trudiš se za tvrtku, – odgovorio je menadžer.
Brzo sam navukao hlače i ušao kod šefa. Od srca se nasmijao:
– Baš si me nasmijao. Ulazim u naš sivi ured, a ti bez hlača hrčeš. Sve razumijem, mladost je to, hoćeš se provesti. Ali imaj na umu, ako se to još jednom ponovi – dobivaš otkaz.
– Mudra ste osoba, – odgovorio sam šefu i otišao raditi.
