Ivan je ustajao kao i obično u pola pet ujutro, muzao kravu, hranio koze i kokoši te se vraćao kući kako bi pripremio doručak dok su djeca još spavala. Kad iza zida spavaju troje djece, nemaš pravo na očaj, pogrešne odluke ni suvišne emocije. Što se tiče emocija… svakodnevna rutina i niz istih dana potpuno ih isključuju.
— Djeco, doručak je gotov. Vi jedite, ja ću se brzo vratiti — rekao je Ivan i požurio na drugi kraj sela do prijatelja Sergeja. U selu je bilo malo posla, a svi su htjeli zaraditi. Tako je Ivan prihvaćao svaki posao koji su mu nudili.
— Tata, sanjala sam mamu noćas — rekla je najmlađa dok je on obuvao tenisice — bila je potpuno stvarna.
— Završit ćemo za 5-10 minuta — rekao je Sergej, vidjevši ga.
— Dobro, danas moram odvesti najmlađu do bake, a starije u školu. Treba sve stići — odgovorio je Ivan.
— Pošalji stariju djecu meni, ja ću ih sa svojima odvesti u školu, a ti mirno idi do majke.
— Evo, Ivane — pojavila se Sergejeva supruga pored njih — ovo sam ti spakirala pite. Moji ih vole, mislim da će se i tvojima svidjeti.
Ivan je uzeo peciva, zahvalio i požurio kući.
— Kakav čovjek! Nema potrebe žaliti ga, već ga treba dati za primjer. Sam s troje djece… Ja bih zavijao od tuge da tebe nema u mom životu. Ne mogu ni zamisliti kako se on sa svime nosi… Još i majka… I nju se može razumjeti. Stariji ljudi teško se odvajaju od svog domaćinstva… Znaš, u životu sam napravio mnogo pogrešaka, ali Ivan… on mi je otvorio oči i pokazao pravo bogatstvo života…
— Tata, hoćeš li mi kupiti zeku? – pitala je najmlađa kad je ugledala oca — ali pravog, ne igračku, jer igračku ne možeš hraniti…
— Ova zec? On treba trčati po šumi, što bi radio kod nas u kući?!
— A zeca?
— Pa, o zecu još možemo razmisliti — oči najmlađe kćeri, toliko slične majčinima, odmah su razoružale Ivana.
— O, tata, divno! – djevojčica je zagrlila oca — sivog! Daj sivog!
Dok su stariji bili u školi, Ivan je odvezao kćer kod bake, a zatim otišao na još jedan privremeni posao. Taj dan imao je sreće. Zaradio je 2000 grivnji, otišao na tržnicu i kupio namirnice za nekoliko dana. Kad je izlazio, kod ulaza je ugledao čovjeka koji je prodavao obuću.
— Vidim, tvoje su već na rubu raspada. Uzmi ove, koštaju 600 grivnji, ali tebi ću ih dati za 500 — rekao je prodavač.
Dok je Ivan zbunjeno gledao svoje poderane tenisice, pa zatim na 1000 grivnji u džepu, čuo je glas žene pored:
— Zečevi! Kupite zečeve, povoljno!
— Imate li sivog? — odmah je upitao.
— Imam, ali je slabiji, dat ću vam ga za 400 umjesto 550.
— Oprosti, druže — rekao je prodavaču obuće — obećao sam kćeri.
Tog dana Ivan je imao posebno puno sreće. Dobro je zaradio, kupio zeca za kćer, osigurao sve potrebno za barem tjedan dana, a najvažnije iznenađenje čekalo ga je kod kuće – njegova majka ipak je odlučila preseliti se k sinu. Znala je da mu je teško samome.
