— Tatu više nema, mama mi je zvala, sve je gotovo, ovo je kraj.
Telefon mi je ispao iz ruku, počela sam plakati, dobro da je muž bio tu, čvrsto me zagrlio, razumijući. Morala sam se pripremiti i otići do Viročke, ona je jako osjetljiva, nije mogla sama nositi ove misli i vijesti. Smatram da je naša majka kriva za to što Vira, u 30. godini, nije mogla napraviti korak bez oca ili mene.
Ako treba ići u bolnicu, onda uvijek sa mnom, ako treba uzeti kredit, ja sam ta koja sređuje sve dokumente. Majka je uvijek štitila Viročku od životnih problema, a kod mene je situacija bila drugačija.
Od malena sam osjećala neku hladnoću s majčine strane, zbog toga sam postala samostalna. No, otac je prema nama oboma bio jednako dobar, a sada njega više nije bilo. Iako smo svi unaprijed znali da mu nije preostalo puno vremena… Imao je zloćudni tumor, ništa se nije moglo učiniti. Svi smo se već pripremali za ovu tragediju. Viročka i ja smo otišle kod majke. Zagrlila je Viročku, privila je uz sebe, a mene nije ni pogledala — navikla sam na to.
Nakon svih tih suza, mama je rekla da je otac sve ostavio na Viročku. Nije mi bilo stalo do imovine, ni nisam to očekivala, tim više jer imam svoj stan s mužem. Kad je Vira napokon zaspala, mama me pozvala na ozbiljan razgovor:
— Znači, ovako, čuvala sam ovu tajnu 42 godine, i više nemam snage da je krijem. Šutjela sam samo zato što je tvoj otac to tražio, ali sada mogu reći. Ti nisi moja prava kći. Tvoj otac je u mladosti lutao između mene i nje… Odabrao je nju, ali nije izdržala porođaj i preminula. Onda je tvoj otac došao kod mene s tobom u rukama…
— Dobro, sve sam shvatila. Bilo vam je teško čuvati ovu tajnu 42 godine, hvala što ste bili “majka”. Sada vas neću smetati.
Vrlo mirno sam prihvatila ovu vijest. Čak mi je bilo lakše na duši, jer je ta vijest sve objasnila i razjasnila za mene. Zato me “mama” uvijek hladno tretirala. Jednog dana izgubila sam i oca i majku.
