A sve zbog toga što joj, vidite, ne odgovara naša obiteljska tradicija – jesti svi iz jedne tave…
U našoj obitelji već generacijama je tako: kada svi sjednemo zajedno za stol na ručak ili večeru, na stol stavljamo boršč ili juhu u jednoj velikoj zdjeli, i svatko uzme žlicu pa jede koliko hoće. Da ne bi kapalo po stolu dok žlicu nosiš do usta, ispod nje se drži komadić kruha. Isto tako, ako je to, primjerice, dinstani ili prženi krumpir, stavljamo ga u tavi na stol i svatko uzme vilicu. Što tu ima loše – ne razumijem. U obitelji smo svi svoji.
No, našoj snahi to se od samog početka nije svidjelo. Počela je sinu i sebi stavljati odvojene tanjure. Rekla sam joj da to nije u redu, da je kod nas drukčiji običaj i da, ako je već došla u našu kuću, treba poštovati naše običaje i tradicije.
Postupno je prestala sjedati za stol s nama, pronalazila bi neku drugu zanimaciju dok svi jedemo ili bi se pravila da radi. Kaže da radi – posao joj je nekakav na daljinu, preko računala, sjedi u svojoj sobi i radi.
Poslije bi izlazila, spremala si nešto i jela krišom, kada nikoga nije bilo kod kuće. Već sada gledam kroz prste, ipak je to žena našeg sina. Iako mi je njezino ponašanje jako neugodno. A još me brine – kako će biti kada budu imali dijete? Hoće li i njega naučiti da ne jede zajedno s nama iz istog posuđa?
