U našoj obitelji, iz generacije u generaciju, običaj je takav: kada svi sjednu za stol ručati ili večerati, stavimo boršč ili juhu u jednu veliku zdjelu i svakome po žlicu.
Koliko tko hoće, toliko jede.
Da ne bi kapalo po stolu dok nosiš žlicu do usta, pod nju se podmetne komad kruha. Isto je tako i s krumpirom; primjerice, ako je dinstan ili pržen, stavimo ga u tavi na stol i svi dobiju vilicu. Što je u tome loše, ne razumijem.
Svi smo tu svoji.
Ali našoj snahi to odmah nije bilo po volji, počela je sinu i sebi stavljati odvojene tanjure.
Napomenula sam joj da je kod nas drugačije i da, ako je već došla u kuću, treba poštovati naše običaje i tradiciju. I ona je postepeno prestala s nama sjedati za stol, pravi se da je zauzeta ili kaže da radi (posao joj je neki udaljeni, radi na računalu, sjedeći u svojoj sobi).
Onda kasnije izađe, skuha nešto sebi i jede kad nitko nije kod kuće.
Već na to gledam kroz prste, ipak je to žena našeg sina. Iako mi je njeno ponašanje jako neugodno.
A još se pitam: što će biti kad im se dijete rodi? Zar će i malome usaditi da ne jede iz istog posuđa s nama?
