Vadim i ja smo se viđali oko pet godina. Znalazila sam da je kupio stan u zgradi koja se gradila. Htjela sam se što prije udati za njega, kako bi dio stana bio i moj. No, Vadim se pokazao pametnijim. Prvo je sve sredio na svoje ime, a tek potom mi je dao ponudu. Na vjenčanju sam bila jako tužna. Stan je bio prekrasan. Upoznali smo se na vinskom festivalu i od tada se nismo razdvajali. Stariji je od mene šest godina, govorio je da je duboko zaljubljen. Sada pomalo sumnjam u to. Nakon vjenčanja počeli su ga slati na razne poslovne putove.
Mama često dolazi u posjet i stalno govori isto: – Treba ti da kupite novi stan. Muškarci su nestalni, ne možeš ostati sama i bez ičega. Moraš se osigurati. Nisam ni pomišljala da bi se naš brak mogao raspasti. Ali sam slušala majku. Kada su mog muža prebacili u Nižnekamsk zbog posla, otišli smo zajedno. Isprva smo iznajmljivali stan, a zatim sam zatrudnjela i počela se ponašati kapriciozno. Mama me učila da trudnicama mogu sve i da im svima opraštaju. Tražila sam od muža da proda svoj stan i da kupimo novi u Nižnekamsku.
Odbio je prodati stan, ali smo trebali kupiti stan u novom gradu, pa je predložio: – Hajde da nam roditelji pomognu. Skupimo novac od dvije obitelji za novi stan, a ostatak ćemo dodati sami. Odbila sam ga, rekavši da moja obitelj nema novca. Da je tata znao, mogao bi pomoći, ali mama bi bila protiv.
Ona misli da sve treba kupiti muž, a u slučaju nečega, sve treba dijeliti na dvoje. Kako su roditelji Vadima sanjali o unuku, brzo su pronašli novac i poslali nam. Vadimov otac je u mladosti dobro zarađivao, od tada su im ostale brojne stvari. Prodaju te relikvije i od zarađenog novca žive. Moja mama se uzrujala. A kada smo uređivali novi stan, mama je dovela svog javnog bilježnika koji je sve uredio samo na mene. Sada sam vlasnica dvosobnog stana. Muž za sada ne zna za to.
