No, ono što se dogodilo dalje bilo je jednostavno nevjerojatno. Čak i taj dan moj muž Slava bio je na poslu. Moja kćer i ja već smo se navikle na njegovu stalnu odsutnost, pa smo se pripremale za proslavu bez njega. Gosti su počeli dolaziti poslijepodne.
Među njima je bio moj treći rođak Oleg sa svojom obitelji. Bilo je to čudno, jer njegova žena nikada nije pokušavala uspostaviti kontakt sa mnom. Nazvala sam muža i rekla mu da nam je došla obitelj mog brata. Bio je iznenađen i rekao da će ubrzo doći. Nastavili smo postavljati stol, bratova žena gledala je televiziju, a u meni je bila neka tjeskoba: zašto su iznenada odlučili odati počast našoj prisutnosti?
Dok smo s kćeri pripremale meso, ni brat ni njegova žena nisu nas ni pitali treba li nam kakva pomoć. Čak ni tanjure nisu stavili na stol. Kada se muž vratio, ispričala sam mu da mi rođaci nisu pomogli.
Namrštio je obrve, ali je pozvao sve za stol. Trebalo je vidjeti ponašanje mog brata i njegove obitelji: ponašali su se kao kod kuće, grabili su najbolje komade mesa. Kada je obrok završio, nisam mogla izdržati i zamolila sam bratovu ženu da mi pomogne pospremiti sa stola.
No, ona je rekla da je nedavno napravila skupi manikur, pa ne može pomoći. Nakon nekoliko sati Oleg je rekao da djeca već uspavaju, pa žele prenoćiti kod nas. Stisnuvši zube, spremila sam im mjesto u dnevnoj sobi. No, u tom trenutku prišla mi je Olegova žena i rekla da je njezin muž jako boli leđa, pa bi htjeli spavati u našoj sobi – na našem krevetu.
Muž više nije mogao izdržati: – Što, potpuno ste izgubili razum? Brzo se pakirajte i izlazite iz mog doma. Zastala sam na mjestu. Muž je uvijek bio smiren i uravnotežen, ali, s druge strane, potpuno sam se slagala s njim. Gosti su šutke skupili svoje stvari i otišli. Od tog dana ih nisam vidjela.
